31. И гле, тада се Адам дигну и хте бежати по наређењу Божјем преко анђела, но гле, не мога јер ноге му се као одузеше. И задрхта и затресе се целим телом јер га опомињаше велики страх пред судом Божјим, којим му запрети анђео Господњи.

32. Тада Адам поново паде на лице и заплаче и повика прегласно: "Свемоћни Господе, велики Боже у Својој великој слави све светости, не затварај сасвим срце Своје бескрајне љубави и милосрђа мени слабим пред Тобом и подари ми само толико снаге да ја пренедостојни смогу побећи пред Твојим судовима по Твојој свесветој вољи, којој су подређена сва Твоја створења као ја од главе до пете! Господе, услиши моју усрдну молбу."

33. И гле, тада прозбори вечна љубав кроз уста анђела – као ја сада кроз твоја нечиста – Авељу: