41. И тако доспеше у већ речену земљу, где сунце стајаше над њиховим теменима и жежаше жестоко, и нигде се не виде траве на тлу около све надалеко, ни никакво дрво, ни никакво растиње. И гле, ту се Адам и Ева са осталима изнурени и сасвим исцрпљени срушише доле на земљу у врелу прашину и затворише очи притиснути силом сна и заспаше као без свести везани омчама слабости и у немилости.

42. И гле, тада анђео Господњи, који их видљиво прогањаше довде, приђе Авељу, који стајаше препуном свежином моћи и силе одозго, и рече: