8. И гле, тада Авељ би обузет и замахну мачем правде над главом Кајиновом, и Кајин прогледа и увиде своју велику кривицу будући да оптужи Бога и своје родитеље, и виде сву кривицу у себи, и увиде недокучиве путеве вечне љубави у њеној тајној и неограниченој мудрости, и виде како сам беше она заводљива змија, која неограниченим смиловањем вечне љубави поста човеком кроз њега како би, дакако већим испитом, у својој привременој неблагословеној слабости постала свесна те слабости и не би ли у тој својој свесној слабости, сама одређујући у васцелој слободи свога бића, коначно могла и требало да се обрати Господару све моћи и силе, чиме би јој, једнако већ благословенима, припао благослов и тако нови пријем у велику милост свесмилујуће љубави у највећем обиљу моћи и силе.

9. И виде да змија, коју овајчас поједе, беше он сам у свом још злом делу и виде да ју је само својом љутином запахнуо на земљу у њеном враћеном бићу и да речи змије беху његове сопствене из још најдубље сржи свога суштога бића пре свега стварања видљивога света материје.

10. И још виде како је тиме змију поново примио у себе или како се заправо сам поново утврдио у свему злу и заблуди која отуд потиче и виде колико дубоко поново паде у смрт.

11. Тада, захваћен великим кајањем, паде на земљу и плака и вика прегласно: "Велики, премоћни, прејаки и пресвети Боже! Сада тек увиђам своју бескрајну кривицу и слабост пред Тобом, Твоју правичност, али и Твоју бескрајну љубав!

12. Гле, нисам вредан постојати, зато уништи ме из сржи занавек да ме убудуће више нема занавек и да се избрише моја највећа једина кривица за све будуће благословене потомке Адамове и Евине!"