Глава 15 | Божје домаћинство, књига 1 |
9. И виде да змија, коју овајчас поједе, беше он сам у свом још злом делу и виде да ју је само својом љутином запахнуо на земљу у њеном враћеном бићу и да речи змије беху његове сопствене из још најдубље сржи свога суштога бића пре свега стварања видљивога света материје. 10. И још виде како је тиме змију поново примио у себе или како се заправо сам поново утврдио у свему злу и заблуди која отуд потиче и виде колико дубоко поново паде у смрт. 11. Тада, захваћен великим кајањем, паде на земљу и плака и вика прегласно: "Велики, премоћни, прејаки и пресвети Боже! Сада тек увиђам своју бескрајну кривицу и слабост пред Тобом, Твоју правичност, али и Твоју бескрајну љубав! 12. Гле, нисам вредан постојати, зато уништи ме из сржи занавек да ме убудуће више нема занавек и да се избрише моја највећа једина кривица за све будуће благословене потомке Адамове и Евине!" 13. И гле, тада његов брат поново узе мач у леву руку и замахне поново, али преко прса Кајинова. |
Глава 15 | Мобилни приказ Импресум |