11. Већ знам шта ће овде рећи, ништа друго до primo occupanti jus [први који заузме, има право]. Добро, кажем ја, али који од ових дванаест исељеника по овом има мање или веће право на нову, нађену земљу? Рећи ће: Строго узевши први узрочник на исељење има више права, или онај који је ваљда са палубе неког брода први угледао ту земљу. Добро, но по чему узрочник има преимућство над осталима? Да нису са њим пошли, сигурно би и он остао код куће. Коју предност над осталима има први који је видео земљу? Што можда има боље очи од осталих? Зар због овог преимућства које служи само њему остали треба да буду оштећени? То би било, надам се, мало неправедно суђено. Дакле, сигурно ће свих дванаест имати исто право својине на ову нађену земљу.

12. А шта ће морати да учине да би остварили своје једнако право поседовања на ову земљу? Мораће да је поделе у дванаест једнаких делова. Ко ли пак код ове деобе отпрве не види будуће размирице? Јер сигурно ће А казати Б: Зашто баш ја морам да присвојим овај део земље, који је по мојој процени очито лошији од твог? И Б ће из истог разлога одговорити: Зашто да свој део земље заменим за твој. Па нека тако наших дванаест колониста десет година деле земљу и нећемо доживети да ће деоба свима бити права.

13. А ових дванаест ће се можда међу собом сложити и земљу ставити под опште добро; ако је то случај, да ли се онда међу дванаесторицом може издати заповест која обезбеђује својину? Да ли један другом може нешто отети ако сва земља припада подједнако свима, па према томе и сви њени производи, од којих свако може узети по својој потреби не полажући рачуне другом?

14. Овде се види у првом случају да првотно није тако лако замислити стварање права својине. Видети да је то заиста случај, само треба да погледате на прве досељенике неких подручја ваше сопствене земље, на пример на ткз. "Херен-клостер-гајстлихе" (Herren-Kloster-Geistliche), који су донекле били први колонисти неког предела. Да су се снашли деобом и да су је нашли добром сигурно не би образовали опште добро.

15. Једном речју, шта год урадили, нигде нећемо наћи изворно право својине. И ако неко дође својим primo occupanti, онда ја питам да ли оног који дође после треба или одмах убити или га полако пустити да умре од глади? Или га треба изгнати из земље, или га упутити на милосрђе примоокупаната, а уз то га одмах према примоокупантима ставити под најновију заповест?

16. Велим могло би се овде питати зашто такав постокупант према примоокупантима одмах својим првим наступањем, за које ништа не може, треба да буде жртвени јарац, док они први на овај начин узајмно никад не могу да се огреше? Који правник ће ми такво понашање доказати правоснажним? Велим, овде би само требало поставити неког Сотону за адвоката, који би био у стању да такво нешто докаже; јер сваком човеку који само донекле размишља правилно и праведно такав би правни доказ био немогућ.

17. Међутим, већ видим да ће казати: При првом насељавњу неке земље дабоме да међу насељеницима неће постојати узајамно право власништава, поготово ако су се међусобно споразумели на опште добро, али између насеља, које су прве државне творевине, сигурно наступа право својине чим се узајмно постојећи утврде.

18. Добро, кажем ја, ако је то случај онда, прво и прво, свако посебно насеље мора да докаже своје првотно право власништва. А хоће ли то моћи будући да од Господа само има право коришћења, а нема и право поседовања?

19. Право коришћења има своју повељу у стомаку и на кожи; али где се то испољава право поседовања, посебно ако се узме у обзир да сваки човек, било домаћи, било страни, у свом стомаку и на својој кожи са собом доноси исту божанску пуноважну повељу на право коришћења као што је има и домаћи? – Ако се каже да је право поседовања првотно засновано на праву коришћења, онда ова реченица дашта потире свако посебно власништво зато што свако има исто право коришћења. Но окрене ли се ово па се каже: право поседовања тек прибавља неком човеку право коришћења, онда се против овог не може ништа друго казати до стара правна реч: "potiori jus", што ће другим речима казати колико и: Убиј онолико поседника права коришћења како би силом песнице потпуно присвојио сам себи неки крај.

20. Ако би можда још неки страни поседници права коришћења намерили да ти оспоре твој извојевани посед по њиховом божанском праву коришћења, онда их све лепо побиј или их барем у најбољем случају постави као поданике и пореске обвезнике да би на твом извојеваном поседу у зноју свог лица радили за тебе, те да им по твом нахођењу можеш одмерити њихово право коришћења.

21. Нека се јави ко год хоће и нека ми докаже неко друго право својине, заиста за то ћу да му уступим све моје блаженство и место тога да учиним себе бедним житељем земље.

22. Да ли може неко, посматрајући с Божје стране, оправдати рат? Шта је рат? Ништа друго до свирепо насиље како би се узело људима право коришћења и силом увело право поседовања, то јест, божанско право затрти и уместо њега увести паклено. Ко би дакле од Бога могао очекивати закон који ће укинути божански закон права коришћења, који је јасно оверен у бићу сваког човека и који ће место њега божанском моћи и угледом оснажити паклено право поседовања? – Велим, бесмисленост ове тврдње за неког појединог слепца јесте толико јасна као дан да се и у рукавицама може опипати.

23. Из овог дакле произилази да ће овај закон сигурно имати неки други смисао но што људи приказују, где само обезбеђује иметак. Као божански закон мораће да буде пуноважан и у свим небесима из дубине божанског поретка. А где то у небу неко поседује куће, волове, магарце и земљу? У небу само имају право коришћења, а једино Господ право власништва. – Зато ћемо одмах прећи до правог смисла овог закона. –